Prihvatanje dijagnoze

Objavljeno pre 1 godina

prati ovo pitanje

Dobijanje/saznavanje dijagnoze je događaj (a kada su bolesti iz grupacije retkih u pitanju, često pre proces) koji sobom nosi značenje gubitka. U prvoj liniji – gubitka zdravlja, svakako, ali i čitavog niza najrazličitijih konkretnih gubitaka (mogućnosti kretanja, sposobnosti vida, nivoa samostalnosti…), ali i, ništa manje bolnih, apstraktnih, simboličkih gubitaka (aspekata doživljaja sebe, različitih životnih okolnosti, želja, nada, očekivanja…). U iznenadnom susretu sa ovako neprijatnim saznanjem, najveći broj ljudi prolazi kroz određene faze u procesu prilagođavanja na novu situaciju.

Fazu poricanja ili negacije obeležava neprihvatanje nepoželjne informacije. U ovoj fazi ljudi su u šoku i neverici. U pokušaju odbrane od bujice neprijatnih osećanja, veruju da je zasigurno u pitanju neka greška, da rezultati analiza nisu njihovi, da dijagnostičar nije dovoljno kompetentan, da se za dato stanje neosnovano smatra da je trajno, ili sa rastućim oštećenjem, ili potencijalno smrtonosno, i slično.

U fazi ljutnje ljudi pretežno osećaju bes. Ljuti su jer počinju da shvataju moguće gubitke – prethodnih planova, ambicija, dostignutih životnih pozicija i uloga. U ovoj fazi češće je i osećanje zavisti u odnosu prema drugim ljudima, koji se opažaju kao osobe bez problema.

U fazi cenkanja ljudi se odmeravaju u odnosu na mogućnost razrešenja ovako novonastale teskobne situacije. Mole višu silu da im pomogne, vajkaju se nad sopstvenom nepažnjom i zariču da će sve učiniti ako se stanje pre saznanja o teškoći ponovo uspostavi.

Faza potištenosti se obično poklapa sa periodom jasnije izraženosti same bolesti i obeležena je neraspoloženjem i doživljajem utučenosti.

U fazi prihvatanja ljudi se mire sa činjenicom postojanja bolesti. Težište doživljaja se pomera sa aspekata gubitka i žaljenja na različite aspekte koji bi mogli da unaprede kvalitet života.

Proces prilagođavanja i prihvatanja dijagnoze naravno nije potpuno isti kod svih ljudi. Ne prolaze svi ljudi kroz sve faze, niti nužno opisanim redosledom. Neki ljudi su duže u nekim fazama koje intenzivnije doživljavaju, neki se pojedinim fazama ponovo iznova vraćaju. Važno je naglasiti da svi ovi doživljaji predstavljaju predvidljive, razumljive i očekivane “normalne reakcije” na “nenormalnu situaciju”. Sa njima u vezi može biti jako korisno obratiti se profesionalnim pružaocima psihološke podrške, tim pre ukoliko bilo koja od ovih osećanja postanu previše mučna (duga, česta, snažna), na takav način da otežavaju funkcionisanje na dnevnom nivou.

NORBS

Tim Linije pomoći

Nedeljko Jeremić

psiholog i psihoterapeut