Daj bre mama, pusti me

Objavljeno pre 1 sedmica

prati ovo pitanje

Imati dete obolelo od retke bolesti je izazovno, kompleksno i stalno preispitivanje da li je ono što radim dobro. Svaki roditelj svom detetu želi najbolje, želi da ga zaštiti i pruži mu najbezbrižnije mogue detinjstvo. Kod roditelja dece obolele od retkih bolesti, ta želja da roditelj zaštiti dete je još izraženija, postoji više strahova, neizvesnosti i briga i roditelj pokušava da prevenira sve moguće negativne situacije.

Često se desi da roditelj iz najbolje moguće namere i preveniranja neizvesnih okolnosti, dete zaustavi i u životnim lepotama i radostima.

Termin “naučena bespomoćnost“ govori o uverenjima osobe da akcije koje neko preduzima neće dovesti do cilja ili rezultata koje bismo želeli. Vremenom mi počinjemo da sumnjamo u sebe, nemamo energije da se pokrenemo i počinjemo da se osećamo bespomoćno, jer šta god da uradimo nećemo uspeti da dođemo do onoga što želimo. Neretko se desi da odrasla osoba koja ima hroničnu/retku dijagnozu baš zato što su stara iskustva nepodržavajuća, u odraslom životu ima poteškoća da se aktivira i zauzme za sebe, da vrati moć da je on/ona taj/ta koji upravlja svojim životom. 

Iz iskustva rekla bih da veliki broj nas se nekada u životu oseti bespomoćnim, i oseti da drugi znaju šta je bolje za njega. „Neka, ja ću to uraditi umesto tebe“, „nemoj ti, mama će“, „ne možeš ti to“ i slične poruke koje dobijamo čine da i za one stvari za koje smo sposobni, počinjemo da se preispitujemo da li zaista imamo kapaciteta za to ili ne.

Koliko puta ste iz želje da olakšate detetu, upravo rekli slične stvari?

Koliko puta ste iz straha, zaustavili dete da pokaže šta ono može?

Verovatno dosta, i nije to neobično niti strašno. Važno je samo postati svestan kako nekada naš strah iz želje da zaštitimo dete, pretvara se u ograničavanje.

Važno je biti svestan sopstvene realne moći, ali i detetove. Šta to znači- znači znati gde je to nad čime imamo kontrolu, i gde je prostor gde imamo poverenje da pustimo dete i verujemo da će ono u skladu sa svojim uzrastom, zrelošću, kapacitetima moći da se snađe, i zauzme za sebe.

Pogledajte svoje dete sa strane. Posmatrajte ga dugo i postanite svesni ko je on/ona. Kako izgleda, kako se ponaša, koje su mu jake strane, a gde je potrebno još usmeravanja i razvijanja. Kada postanete svesni realne slike deteta, razmislite o tome u kom aspektu on/ona može da donosi odluke. Koje su to svakodnevne aktivnosti koje može da obavlja. Zaustavite se svaki put kad krenete da mu pomognete, ako on/ona ne traži pomoć. Time učite dete kako da bude svesno sebe, kako da ima samopuzdanja, ali ga i učite kako da traži pomoć.

Roditeljski posao je najteži posao na svetu. I da vam kažem, šta god da uradite, negde ćete pogrešiti. Jer niko od nas nije savršen i ne možemo sve da isplaniramo i preveniramo. I to nesavršeno što radite je dovoljno dobro. Radite najbolje što možete i na to treba da ste ponosni.

Ono što možemo jeste da volimo, razumemo, prihvatamo dete i puštamo ga da bude dete, dajući mu slobodu da istražuje, da pravi greške, znajući da su roditelji tu da uteše i ohrabre kad je potrebno.

Andrea Nenadić, psihoterapeutkinja