Genetičko testiranje

Ukoliko lekar sumnja da pacijent ima naslednu bolest, nakon potrebnih kliničkih i biohemijskih analiza potrebno je da uradi genetički test radi postavljanja finalne dijagnoze neophodne za pravilan i pravovremen odabir lečenja.

Genetički test može biti citogenetički ili molekularno-genetički. Citogenetički test otkriva promene u broju hromozoma ili velike strukturne promene na hromozomima, a molekularno-genetički test je precizniji i ukazuje na promene u genima.

U zavisnosti od situacije u kojoj se obavlja, jedan isti genetički test može poslužiti:

  • za otkrivanje uzroka postojećih simptoma bolesti (dijagnostički test),
  • za otkrivanje toga da li je neko nosilac nefukncionalnog gena ili
  • za otkrivanje genetskih grešaka kod nerođenog deteta u toku trudnoće (prenatalni test).

Kako bi se izvršio dijagnostički test kod pacijenta ili analizirao status nosioca kod članova pacijentove porodice, obično se koristi uzorak periferne venske krvi, dok se u slučaju prenatalnog genetičkog testa koriste ćelije nerođenog deteta iz materijala dobijenog amniocentezom ili prilikom biopsije horionskih čupica.

Ukoliko na osnovu kliničkih simptoma, biohemijskih i drugih analiza postoji jasna sumnja na samo jedan gen, vrši se ciljani dijagnostički test. Važno je razgovarati sa lekarom o preciznosti i obimu genetičkog testa koji je potrebno obaviti jer se genetički testovi razlikuju. Informacije o vrsti genetičkih testova i njihovoj dostupnosti u zemlji i Evropi mogu se naći na sajtovima www.orpha.net i www.imgge.bg.ac.rs/sektor.

Nekada se genetičkim testom identifikuju samo najčešće promene u određenom genu a nekada se analizira ceo gen. Međutim, u slučaju retkih bolesti, simptomi koje lekar prepozna kod pacijenta često ne ukazuju samo na jednu dijagnozu, te postoji sumnja na desetine različitih gena. U takvim kompleksnim slučajevima radi se analiza jednog po jednog gena, a primenom najsavremenijih molekularno-genetičkih metoda, može se analizirati više gena istovremeno. Upravo to je i razlog zašto je za obavljanje nekih genetičkih testova potrebno manje, a za neke više vremena. Rezultati genetičkog testa najčešće daju informaciju samo o bolesti za koju se test izvodi. Međutim, kada se istovremeno analizira više gena, teorijski je moguće da jedan genetički test otkrije rezultate koji ukazuju i na druge bolesti ili stanja.

Rezultat genetičkog testa su identifikovane promene koje narušavaju funkcionisanje gena i dovode do razvoja simptoma bolesti – i to barem jedna promena kod dominantnih bolesti i barem dve kod recesivnih bolesti. Različite promene dovode do različitih posledica, odnosno do manjeg ili većeg narušavanja rada gena, i u skladu sa tim do blažih ili težih simptoma bolesti. Takođe, u nekim slučajevima, moguće je detektovati promenu u genu koja je prethodno u literaturi opisana kao promena koja ne dovodi do razvoja bolesti (benigna promena) ili promenu koja uopšte nije opisana u literaturi pa je njen efekat nepoznat. Zbog toga se rezultat molekularno-genetičkog testa uvek tumači u kontekstu simptoma bolesti. Ukoliko je kod pacijenta sa recesivnom bolešću detektovano više promena, uobičajeno je i poželjno analizirati roditelje kako bi se potvrdilo da su promene raspoređene tako da obe kopije gena kod pacijenta čine nefunkcionalnim. Ukoliko rezultat genetičkog testa potvrdi da osoba ima naslednu bolest, lekar ima zadatak da pruži informacije o kakvoj se bolesti radi, ima li raspoloživog leka ili tretmana, kakva je prognoza i kakve su opcije za planiranje potomstva.

Međutim, ukoliko nije primenjen genetički test odgovarajuće preciznosti i obima, moguće je da genetička promena koja je uzrok simptoma bolesti ne bude identifikovana. Razlog za to može biti ukoliko je rađen genetički test samo za najčešće mutacije u određenom genu, a pacijent baš u tom genu nosi neku retku promenu. Takođe, moguće je da pacijent nosi promenu (npr. veliku gensku deleciju) za čije otkrivanje je potreban drugačiji metodološki pristup od upotrebljenog. Ukoliko se usled simptoma bolesti može sumnjati na više različitih gena, odsustvo promene u jednom analiziranom genu treba da ukaže na potrebu za analizom srodnih gena. Treba reći da se tehnike koje se koriste za molekularno-genetičko testiranje, kao i naše znanje genetike retkih bolesti brzo usavršavaju i napreduju. Stoga čak i ako se mutacija ne može pronaći u datom trenutku, velika je šansa da će nove metode omogućiti pronalaženje u budućnosti.

Jedna od takvih metoda koja polako ulazi u dijagnostičku primenu je svakako metoda sekvenciranja nove generacije (eng. Next Generation Sequencing, skr. NGS). Primenom ove metode u dijagnostici retkih bolesti moguće je u toku samo jedne analize pretražiti sve klinički relevantne gene (skoro 5000). U analizi rezultata koja zatim usledi, identifikuju se one genetičke promene koje su uzročnici postojećih simptoma bolesti. Time se u velikoj meri štede materijalna sredstva, a vreme analize se skraćuje na manje od mesec dana. Iako je nauka vrtoglavo napredovala poslednjih godina, moguće je da u trenutku sprovođenja genetičkog testa nisu poznati svi geni koji se mogu povezati sa simptomima primećenim kod pacijenta. Naučna istraživanja koja će omogućiti precizniju dijagnostiku su u punom jeku i saznanja o povezanosti gena i simptoma bolesti se redovno opisuju u medicinskoj literaturi.